20 година од смрти цивилизације

1999. године на заласку можда и најкрвавијег века у људској историји, а који је српски народ занавек упамтио са три геноцида почињених над њиме схватали смо да, упркос технолошким открићима, индустријском напретку те убрзаном развоју великог броја земаља у пољу образовања, економије и науке, од 21.века свет не може очекивати превише, иако се ваља надати. Срби су, пак, још увек имали лажне дилеме од којих, нажалост (као последица) многи пате дан данас о томе какву им је будућност наменио тај напредни, водећи западни простор земаљске кугле.

Иако се наша судбина одлучивала још почетком последње деценије, било је људи животно уверених у исправност ставова, делања и речи лидера што не излазећи са малих екрана а хиљадама километара далеко кроје плетиво Балканског полуострва по сопственим мерама – и намером да поклон одору претворе у мртвачки покров, уметајући као из бајке сасвим мали, готово невидљив трн у саму срж. Очекујући да од последица отрова напокон нестане та вишевековна мука, тихи јад империја звана Србија.

Било је прекасно за катарзу тог 24. марта 1999. – дана када је сваком здраворазумском, ниједном пилулом не омамљеном човеку било јасно да је модерна цивилизација умрла, ако је уопште икада постојала у свој сопственој наказној лицемерности и одвратности. А да оно што 21. век доноси сигурно не води ка ичему цивилизованом, макар док се тим термином разбацују одговорни за масакрирану децу, поклане старце и унакажене војнике.

Недуго пре Фукујама је тријумфално „окончао историју“.  24. марта сви ми – становници неке слободне, спокојне планете сазнали смо да крај није ни близу, те да ако се икада и догоди под палицом правде сународника дотичног, то засигурно хоће бити физички, духован и дефинитиван завршетак повести.

Насупрот свим постојећим законима, санкцијама и упозорењима, напасти стару европску државу у њеном самом срцу означио је најсуровији наставак игре моћи, након чега животи даље од те позорнице губе сву вредност, јер „демократија“ нема алтернативу. Чак и кад је нема ко користити.

Додуше, неки су то разумевали тек касније. За тако висока размишљања бејаше сувише мали, уплашени и беспомоћни да би њихов вапај о „пропасти Рима“ чуо ико други сем унезвереног оца и уплакане мајке. Неки су ту шансу изгубили пре него што су на учења, књиге, школе свесно и помислили. НАТО их је убио. Ваљда као криве сведоке онога што је било и проповеднике онога што ће уследити. Тих седамдесет и двоје остало је опомена будућим генерацијама, шта неку нову децу може задесити онда кад се родитељи усуде рећи „не“, на било који њихов захтев.

Али не побише нас све, има још српске деце. Сада људи, храбрих и честитих. Авај… још нас умире, нас, српске деце. Јер тада на тле нису падале бомбе, већ зло семе одакле изниче нова патња, болест, смрт.

Али има нас још!

Најмање седам милиона немогућих за сатрти, покосити, попут корова око тог неплода. Јер ни тај свет није само њихов, не иде све по њиховим плановима, зло има свој антипод. Чак и тамо где одавно посејаше превару, похлепу, лаж и богохуље, у својој кући почела се проламати тупа вика. Мртви а живи један по један, излазе и силазе, па кроз добра срца говоре и оптужују. Прекорно упозоравају на покајање и судску казну.
У Србији, међ’ Србљем нисмо данас сви исти. Различито разазнајемо оно што је иза или указујемо испред. Пали смо под још једном последицом борбе што своје крваве трагове за собом вуче пуних двадесет година.

У овоме смо, пак, сви жртвена, српска деца. Тада и сада. Чак и ти за које је данас сасвим обичан, пролећни дан. Идеалан за шетњу. Схватиће, али спорије да су баш они могли бити на ноши где је била Милица. Да у време дивљаштва никакве вредности, људска права и грађански закони немају снагу пред том, најјачом и истовремено најслабијом људском тежњом – за самоуништењем. Проклетство старије од било ког века.

О, трагично моје Српство! Ако те идеологија, границе и мисли деле, нека ти бар ране буду „тачка полазна“. Колико год дубоко у вама, хтели то или не, нешто празно и чудно струјаће кроз тело. Па чак и ако не знате шта је, не брините, то само седамдесетдеветоро подсећају на себе, желећи да спасу вас.

Не траже ништа, само да их се, понекад сетите. За душе помолите. И да знате ко су, ко је, како и зашто побио децу.

И то данашње тиховање у помен мора имати значај. Да то струјање никада не заборавимо.

Па од сутра макар мало бољи према себи, роду и другима будемо.
Да се никада не понови нова празнина, због нове деце. И да то имамо на уму свагда кад чујемо, помислимо а камоли прозборимо о предаји живих у руке мртвима, тамо, где је све почело и где ће се за Србе историја сигурно завршити.

Који ће антипод у нама победити? На нама је.
Наравно да нећу зликовце пропустити. Савезна република Југославија бомбардована је противно СВИМ међународним правилима. У агресији НАТО алијансе прекршена су СВЕ међународне конвенције о ратовању. На народ Србије и Црне Горе сручила се недозвољена муниција те су испробане све злочиначке технике у борби против једне суверене државе. Приватни домови, стамбене улице и дворишта, болнице, породилишта, хемијске фабрике, превозна средства, амбасаде, мостови, медијске куће употребљене су као експеримент будућег начина сукобљавања и светског поретка односно начина „решавања међународних проблема“.

У тим домовима и установама било је људи, цивила. Најмање три хиљада данас вас посматра прекорно. Никуд нисмо побегли, сачекали смо да вас видимо. Да се покажете. Показали сте се. Заувек.

Имао сам четири године када из Обилића, у мајчиној близини посматрах те мале нељуде с малих екрана. Добро запамтио бесано дрхтање од сирена, „комшијске погледе“ и дуге ноћи очевих и братовљевих стража. И Тачијев вражји осмех, његову крваву шаку у вашој. Попут се болести та свежа крв прелила свуд по вама, угушивши душу, ако сте је икад и поседовали.

Онда сте нас отерали у збег, па бар делићем прођосмо кроз судбину безброј предака.

Да лично окусимо жуч бити забрањене вере и проказане нације, не сумњајући више ни трена разлог трећег разарања Београда у једном веку,  удружене агресије већих и богатијих од Србије. Од оног чега су овде препознали и од чега су се уплашили. Не световне, али духовно супериорне силе. Светлости друкчијег сјаја од оног што наменише другима.

Али ја знам да једна од хиљада моја прича није ништа, наспрам Милице.

Зато ово није исповест, желим само да знате да знам. Њу сте убили али живи кроз нас. И вапај се чује све гласније. Одговараћете пред истином, можда већ на овом свету.

 

„Јер ми смо вечни, ваше краљевине пролазе“  Догодине у Призрену!

 

 

Аутор: Милош Јовић